Ciao, Warteschleife! (bks)

Smanjenje vrednosti, neplaćeni posao, lavina taksi: Put priznavanja zanimanja zdravstvenih radnika stranog porekla je pun prepreka. Lično iskustvo.


2006 sam počela da se zanimam za nostrifikaciju. Reč je o državnom priznavanju mog obrazovanja medicinske sestre. Pošto sam tkz. eu strankinja, pokušala sam da dobijem posao negovateljice u mobilnoj kućnoj nezi u Crvenom krstu. Kada sam prvi put otišla u magistrat 15 ( u trećem okrugu u Modena ulici ), kao prvo su mi objasnili koji mi svi dokumenti nedostaju.To me baš i nije iznenadilo. Mama mi je iz Srbije poslala plan i program moje srednje škole. Cena overenog prevoda me je zabolela - kao i uvek kada se nešto mora prevesti.

Iz ovog detaljnog plana i programa se sasvim jasno vidi broj nedeljnih i godišnjih, teoretskih i praktičnih časova iz svih predmeta koje sam pohađala u toku mog četvorogodišnjeg obrazovanja. Posle nekih šest nedelja su me "pozvali" da platim 150 evra i pokupim njihovo stručno mišljenje. Dobila sam mogućnost da radim kao negovateljica dve godine, ali u toku te dve godine bih trebala da pronađem jednu školu u kojoj bih saslušala i polagala teoretsku dopunsku nastavu iz sedam predmeta i odradila 480 sati praktične dopunske nastave. I to sve, da bih posle isteka te dve godine mogla da radim kao medicinska sestra.

Procena

Kontrola stranih diploma je važna i potrebna. Kao prvi dopunski predmet su etiku naveli, pa zdravstvene strukture i ustanove. Iz narednih pet predmeta se polaže i ispit: nega starih ljudi, pravo, zdravstvena nega i nega bolesnika, farmakologija, higijena. Obrazovanje traje godinu dana zajedno sa tih 480 sati od kojih se 160 sati na odeljenju hirurgije, 160 na internoj i 160 sati u domu nege za džabe radi. Znači, mogla sam u toku dana i vikendom raditi, tri do četiri puta nedeljno ići u večernju školu i nostrifikovati, slobodne dane i prekomerne sate iskoristiti za onih 480 sati. Moj jedini "problem" je bila činjenica da ja i studiram, pa na kraju zaista nisam znala, kako ove tri stvari istovremeno da izvedem.

Konačno sam mogla da radim svoju profesiju. Posle prve godine sam morala ponovo do magistrata 15, da bih dobila odobrenje za još jednu godinu zaposlenja kao negovateljica bez nostrifikacije. To me je opet 150 evra koštalo. Po isteku druge godine mi je šefica morala dati otkaz, pri čemu je izjavila, da joj je zaista žao što gubi jednu tako dobru saradnicu. Nakon toga sam bila spremna da proučim čitavu tu proceduru. Dvoje kolega su u međuvremenu u opštoj bolnici (AKH) nostrifikovali, to ih je 900 evra koštalo. Po završetku nostrifikacije su dobili tkz. vizu za ključnu radnu snagu, sa kojom su konačno dobili pravo da rade kao medicinske sestre. Dva uslova su postojala: 18 meseci rada bez promene radnog mesta i minimalna plata od 2.400 evra bruto, inače se gubi status tj. viza. Meni je bilo jasno: ako sve ovo uradim, mogu na fakultetu sigurno 2,5 godine da pauziram. To naravno nisam htela.

Lavirint u birou za nezaposlene

Počela sam da tražim novi posao.Raspitala sam se da li postoji mogućnost, pošto medicinu studiram, da radim u staračkom domu. Da postoji, samo ukupno dva meseca godišnje, godinu dana unapred je prijava, ali samo dvadeset sati nedeljno. Tako sam dospela na biro za nezaposlene. Mesecima sam tumarala kroz ovu instituciju. Pošto nisam imala nikakvo priznato obrazovanje, poslali su me na kurs gde sam lepo naučila, kako da trazim posao. Nakon toga su nameravali da me pošalju na neki kurs informatike. U međuvremenu sam promenila tri savetnice, ni jedna nije umela da mi pomogne u vezi nostrifikacije. Jedina firma koja ima neku sličnu ponudu je bfi (institucija za poslovno napredovanje), ali samo jedan večernji kurs nostrifikacije za negovateljicu. Četvrtu savetnicu nije ometalo što je kurs uveče. Rekla je da se prijavim. Kurs bi trajao 7 meseci i posle toga bih mogla da radim posao negovateljice. U bfi birou su svi bili ljubazni, tamo sam dobila jednu opštu listu procene troškova za osam predmeta i tri praktične celine. Ova lista se potpuno podudara sa novom procenom, koju sam tek par nedelja kasnije od magistrata 40 dobila. Kurs bi koštao 1300 evra, biro za nezaposlene bi preuzeo troškove.

Da bih se na kurs mogla prijaviti, morala sam ponovo do magistrata 40, da bih tamo predala molbu za jednu novu procenu, ovaj put za negovateljicu, budući da je prva procena bila za medicinsku sestru. Opet isti tok, šest nedelja čekanja, 150 evra. Prijavila sam se na kurs i onda sam na miru proučila te dve procene i uporedila ih.

"Priznanje"

Bez obzira na dve godine zaposlenja u Crvenom krstu, ovo vreme mi kao praksu ne bi priznali. Uporedila sam broj časova i došla do zaključka, da sam iz pojedinih predmeta imala više časova nego što je u austrijskim školama običaj. Konkretno: za vreme njihovog trogodišnjeg obrazovanja za medicinsku sestru pohađa se 40 sati farmakologije, ja sam imala 70. Higijena traje 60 sati, ja sam imala predmet "higijena sa mikrobiologijom", ukupno 140 sati, od tih 70 higijene.

Skandal! Sad imam dva "stručna mišljenja", jedan za medicinsku sestru, drugi za negovateljicu. Po sadržaju se jedva razlikuju, na kursu za medicinsku sestru bih imala jedan predmet više (etiku) i dodatno 80 sati prakse. Lista predmeta i obrazloženja su skoro potpuno identični.

I to je tkz. priznavanje mog obrazovanja?

Razgovarala sam sa nekoliko kolega i polako stičem utisak, da je potpuno svejedno iz koje "ne eu države" dolazimo. Magistrat 15, referat I/1 ima nezavisno od obima našeg obrazovanja jednu šemu po kojoj nostrifikacija funkioniše. Različite škole, različiti troškovi. Ni to ne razumem, zašto je kurs za negovateljicu skuplji, a kraće traje.

U internetu je teško pronaći neke informacije. Na strani ministarstva za zdravstvo postoji kao putokaz samo jedna adresa magistrata 40 u trećem okrugu. Pošto homepage nemaju, ne preostaje ništa drugo nego lično otići. Čim se procena dobije, postoji rok od dve nedelje, da se žalba ulozi. Ja ovu mogućnost nisam nikada iskoristila, pošto mi je oba puta bilo veoma bitno što pre dobiti taj atest. Osim toga nisam ni malo posumnjala u njihovu verodostojnost. Na kraju krajeva, taj moj plan i program nisu uredno ni pogledali.

U međuvremenu sam pronašla novi posao, uskoro završavam fakultet. Ovo iskustvo me je obogatilo, s druge strane razočaralo. Činjenica je da u Austriji nema dovoljno medicinskih radnika. Uprkos tome je nostrifikacija površna i liste čekanja za mesta u školama su predugačke. Nudi biro za nezaposlene zaista dovoljno informacija i podršku zdravstvenim radnicima stranog porekla?

Za četiri godine sam više naučila nego što je, po mojoj logici, za tri godine moguće, osim toga sam maturirala i neću nikada nostrifikovati. Ne pada mi na pamet da slušam teoriju i da polažem ispite iz predmeta iz kojih sam imala više časova. To je čist bezobrazluk, što mi magistrat 40 dvogodišnje radno iskustvo uopšte ne priznaje. Posao koji se za vreme prakse u bolnici radi, nije plaćen. Koliko stotina ljudi nostrifikuju godišnje u Beču i rade pri tome posao koji bi inače, da njih nema, bio plaćen? Kao što sam već spomenula, razumem elementarnu potrebu jednog dopunskog obrazovanja, ali samo pod poštenim okolnostima!